Tušta i tma

Evo, recimo, da sam prekjuče umro ne bih saznao da je Dobrica kršten kao Dobrosav. To ovde nije poznato. Takođe nisam znao za Dobrosavljeve mladalačke egzistencijalne, suicidalne i religiozne krize, njegove odlaske vladici Nikolaju u pohode i njegovo bogotražiteljstvo. Imao je, dakle, Dobrosav šansu. Ali Dobrosav kao Dobrosav. Velikan gordosti. Na Hudelistovo pitanje zašto je digao ruke od zlatnog pravoslavlja, odgovara kao iz puške: Bog mi nije nudio spasenje. A ja iz konteksta vidim da mu je bilo ponuđeno. Nikolaj mu je mogao objasniti – a možda mu je i objasnio – da je put spasenja popločan pesimizmom, depresijama, sumnjama, strepnjama… da ne dužim – neprijatnostima svih vrsta, ali to Dobrosavu očigledno nije odgovaralo.

o, nema lično, a – na kraju – ja sam teški namćor sa grandioznim talentom da opaža stvari koje treba previđati.

Bio je to čisto somatski otpor koji sam – pisao sam ti već o tome – pripisivao sopstvenoj poremećenosti. Koju sam, naravno, krio kao guja noge. Neuroze, bipolarni poremećaji, fobije, melanholična razmišljanja o prolaznosti, sve to u vremenu o kome govorim nije imalo nikakvu prođu.

U ona vremena, međutim, stvari su imale svoju vrijednost, a ljudi svoju odgovornost.

Ja i inače ne dajem ni pet para na teoriju o zlim pervertitima koji se deus ex machina dokopaju vlasti, pa onda stanu da žare i pale. Ta „teorija“ je potpuno idiotska. Saglasno njoj, Hitler, recimo, dolazi na vlast i pretvara Nemce u zveri. Ja, međutim, imam drugu teoriju: Nemci dovode Hitlera na vlast da bi mogli da se pretvore u zveri.

Neprekidni dvadesetčetvoročasovni programi televizija takođe su neka vrsta fundamentalizma. Ja bih moderni fundamentalizam definisao kao potrebu da se čitavo vreme ispuni jednim sadržajem, svejedno da li se on sastoji od verskih dogmi ili zabavnih programa. Na svakoj od televizija, po završetku emisije, na ekranu se pojavi voditelj ili voditeljka i vragolasto kaže: „Ostanite sa nama.“