Gde nestaju odbegli

Stvari su se skoro vratile u normalu. Moju normalu.

Najteža su jutra. Sama činjenica da treba otpočeti dan, odluka da uopšte postoji razlog da ustanem.

Lakše je okriviti drugog nego preispitati sopstvene nedostatke.

Tu je, zapravo, Hit pogrešio, zar ne? Potcenio vas je.

– Kako to mislite? – okrenula sam se prema njemu.

– Tako kako sam i rekao – odgovorio je nehajno. – Mislio je da ćete na kraju odustati. Nije shvatio, zar ne? Da ne postoji ništa jače od te veze. Da ne postoji ništa što majka ne bi učinila za svoje dete. Za svoje čedo. Ništa na ovom svetu.

A onda su usledila i ona druga pitanja, ličnija.

Dobro sam, stvarno. Kad više ne mogu da izdržim, kad sve postane previše, imam ovaj trik. Zažmurim i zamislim da se ništa od ovog nije ni dogodilo. Prosto razmišljam, vrlo snažno, kako je nekad bilo. Ne o ljudima. To me samo uznemiri.

prija čuti neke druge glasove osim sopstvenog.

Ko bi pomislio da čovek može toliko da se umori kad ne radi ništa.

Čudno je to kako mozak radi. Kako vas nešto podseti na nešto što ste zaboravili, mala ćuška i neka sinapsa sevne, uspostavi se veza.

svetloplava kosa i dalje joj je podignuta u punđu kao sladoled na točenje.