Veština slušanja

Starogrčki filozof Epiktet je rekao: „Priroda je čoveku dala jedan jezik1, ali dva uva, da bismo od drugih mogli da čujemo dva puta više nego što govorimo.“

Umeti pažljivo slušati znači prihvatiti tišinu u razgovoru. Ako prebrzo počnemo da popunjavamo pauze u razgovoru, a kamoli da ih predupređujemo, sprečićemo sagovornika da kaže nešto mu je možda teško da formuliše. Ometamo ga u razmišljanju i onemogućavamo mu da saopšti ono što mu je zaista na umu i duši. Jednostavno čekajte.

„Niko nikad nije izgubio posao zato što je pažljiv slušalac.“

„Razumeti da je ’ono što ja znam drugačije od onoga što ti znaš’, suštinsko je za ostvarivanje uspešne komunikacije“

U knjizi Blaga je noć, Fransis Skot Ficdžerald opisuje baš takvu situaciju: „Povremeno bi uhvatila srž njegovih rečenica, a ostalo bi domaštala iz svoje podsvesti, kao čovek koji primeti otkucaje sata u sredini zvonjave, dok mu od prvih neodbrojenih otkucaja jedino ritam odjekuje u glavi.“

Starogrčki filozof Epiktet je rekao: „Priroda je čoveku dala jedan jezik1, ali dva uva, da bismo od drugih mogli da čujemo dva puta više nego što govorimo.“

svoje dece, nadzirući ih i prekomerno ih štiteći, amigdala je obično preaktivna kad se suoče s nekom teškoćom. Prenaglašen im je i osećaj ugroženosti i pretnje, najverovatnije zato što su se mama i tata uplitali da bi ih zaštitili. Takože je važno otkriće da su osobe s autizmom tokom detinjstva imale višak neurona u amigdali – zbog čega su bili preaktivni – a zatim premalo neurona kao odrasli ljudi, zbog čega postoji slaba ili uopšte nikakva afektivna i društvena interakcija.

Aktivacija amigdale zamagljuje prosuđivanje, čini nas iracionalnim i nepromišljenim. Kada advokati odbrane vežbaju krajnje naporno unakrsno ispitivanje sa svojim klijentima u suštini ih uče da obuzdavaju aktivnost amigdale, tako da na stvarnom suđenju ne dozvole da budu isprovocirani i daju konfuzne ili oprečne odgovore koji bi mogli da im naude.

Zanimljivo je da su ljudi s preaktivnom amigdalom podložniji anksioznosti i depresiji. Do tog zaključka došao je Ahmad Hariri, profesor psihologije i neuronauke na Univerzitetu Djuk, koji se bavi istraživanjem amigdale i toga kako se ljudi razlikuju po stepenu aktivacije amigdale u stresnim situacijama. Na primer, deci sa takozvanim roditeljima helikopterima, onima koji obleću okolo i

smanjuju aktivnost amigdale, moždane strukture u obliku badema smeštene u primitivnom delu mozga, koja je najvažniji centar za izazivanje snažnih emocija i reakcija (ubrzavanje pulsa, napetost mišića, širenje zenica) kada opažamo pretnju. Zbog aktivnosti amigdale instinktivno skačemo kad vidimo zmiju ili se refleksno izmičemo kad neko nešto baca na nas. Ali amigdala ujedno tera ljude da budu zaslepljeni besom kada im neko kolima preseče put ili nagoni neku osobu da na Tviteru objavi nešto toliko neumereno zajedljivo da se opire svakom razumnom objašnjenju.

Istraživanja su pokazala kakav je odnos između aktivnosti amigdale i aktivnosti delova mozga uključenih u pažljivo slušanje: ako je aktivan jedan od tih delova mozga, drugi nije.

Taj pristup potkrepljuje nauka. Više moždane funkcije zadužene za razmišljanje, sma