Teško je verovati ljudima. Posebno kad ne mogu da ih vidim, da razgovaram s njima, da im čujem glas. Tako da smo zasad samo Vilijam i ja, ali dobar smo tim i ponovo otkrivam radost u tome što sam naprosto s njim, što mu posvećujem punu pažnju umesto da me progoni osećaj da stalno moram jednim okom da motrim na telefon. Osećam se smirenije, jasnije vidim šta je važno i fokusiram se na to. Otkako se ovo desilo, potpuno izbegavam društvene mreže. Naterao sam sebe da suzbijem potrebu svoje generacije da podeli svaki događaj, svaku emociju, svaki uspeh, svaku uzgrednu misao, svaki pomalo smešan razgovor. Jer fotografisanje, deljenje i objavljivanje nije ono što stvari čini onim što jesu. Bitno je raditi stvari. Doživljavati ih. Živeti. Fantastično neduhovita šala koju vam je ispričao vaš sin, osmeh neznanca na ulici, kraj dana, vedro nebo u subotu ili neočekivana ljubaznost – to su samo neke od hiljada stvari zbog kojih ujutru vredi ustati iz kreveta. To je istina. To je stvarnost.