Ilon Mask

Kad mu je bilo dvanaest godina, odvezli su ga autobusom u kamp za preživljavanje u divljini, poznat kao veldskool. „Bio je to paravojni Gospodar muva“, priseća se on. Svako dete je dobilo malu porciju hrane i vode, i svima je bilo dozvoljeno – štaviše, svi su bili podsticani – da se tuku oko njih. „Nasilništvo se smatralo vrlinom“, kaže njegov mlađi brat

„Ako isključite strah, onda možda morate da isključite i druge stvari, poput radosti ili empatije.“

U jednom trenutku je prijazan, u sledećem se već upušta u sat ili više neumoljivog zlostavljanja.

Oni tvrde da je njihov otac nepouzdani konfabulator, da redovno smišlja priče pune izmišljotina, ponekad proračunato, ponekad zahvaljujući deluzijama.

„Ako vas niko nikad nije odalamio po nosu, nemate pojma kako to utiče na ostatak vašeg života“, kaže on.

Empatija za njega nije bila nešto prirodno, kao ni želja niti nagon da se dodvorava.

Porodica Mask je držala nemačke ovčare obučene da napadnu svakog ko protrči kraj njihove kuće.

Mogli su da me razvale od batina, ali ako bih nekoga tresnuo svojski po nosu, više me ne bi dirali.“

„Dotad sam shvatio da, ako me neko maltretira, mogu veoma snažno da ga mlatnem po nosu, pa će me sledeći put ostaviti na miru.

Postao je mnogo krupniji, iždžikljao je do metar i osamdeset, građen kao medved, a naučio je i malo džudoa.