Kruna ponoći

„Ako te puste“, kazala je Kaltejn dok su i jedna i druga zurile u crnilo svog zatvora, „postaraj se da jednog dana budu kažnjeni. Svi do poslednjeg.“

Ali smrt je njena kletva i njen dar, i smrt joj je tih dugih, dugih godina bila dobra prijateljica.

„Želja i potreba su različite stvari.“

U tom trenutku, nakon deset dugih godina, Selena je pogledala Kejola i shvatila da je kod kuće.

„Kako se zvao?“

Stisla je usne, potiskujući sećanje na to kako je izgledao kada ga je poslednji put videla, sav slomljen na onom stolu. „Sem“, izustila je. „Zvao se Sem.“ Drhtavo je uzdahnula. „Ne znam čak ni gde su ga zakopali. Ne znam ni koga da pitam za to.“

Kejol nije odgovorio, a njoj nije bilo jasno zašto i dalje priča, ali reči su samo sipale iz nje. „Izneverila sam ga“, kazala je. „U svemu što je bilo bitno – izneverila sam ga.“

Dva mesta iznad Evalininog imena bilo je ispisano Mab. Elinina prababa. Ona je jedna od tri fejske sestre-kraljice: Mev, Mora i Mab. Mab, najmlađa i najlepša – kada je umrla – postala je boginja, sada znana kao Dijana, boginja lova.

Njega nikada nije tako gledala. Nijednom. Ni na tren.

onda je ispod stola jedna topla i žuljevita šaka uhvatila njenu, a ona se okrenula i videla kako je Kejol gleda. Nasmešio joj se malčice – a ona je tada shvatila kako je on razume.

„Ne znam zašto se ti smeješ. Ti kukaš zbog hladnih podova više od ikoga koga poznajem.“

Ona se ispravila dok su se stražari kolebljivo nasmešili. „Ako se dobro sećam, ti kukaš zbog toga, svaki put kada obrišem pod tobom dok vežbamo.“

„Oho!“, viknuo je Res, a Kejol je samo još više izvio obrve. Selena mu se iscerila.

„Opasne reči“, primetio je Kejol. „Moramo li da odemo u dvoranu za vežbanje i da vidimo možeš li da staneš iza njih?“

„Pa, ako tvojim ljudima ne smeta da te gledaju kako padaš na dupe.“

Biblioteka je bila ista kao i uvek: polumračna, ogromna, bolno prelepo ozidana od drevnog kamena i beskrajnih hodnika ispunjenih knjigama. I u njoj je vladala potpuna tišina.