Taras Buljba

Mesec je odavno već obasjao s nebeske visine sve dvorište, puno pospala sveta, gust vrbak i visok korov iz kog se nije video plot kojim je dvorište ograđeno. Ona je jednako sedela kod glave svojih milih sinova, i ni za časak nije odvajala očiju od njih niti pomišljala da spava. Već su i svi konji, opažajući da sviće, pogledali po travi i prestali jesti; na vrbama poče treperiti gornje lišće, i malo-pomalo treperenje se spusti niz njih čak do zemlje. Ona je presedela do svanuća, nimalo nije bila umorna, i želela je u duši da se noć produži što je mogućno duže. Sa stepe se začu glasno rzanje ždrebeta; na nebu se jasno ukaza rumen.

Video je Taras kako kozački redovi postaše zabrinuti i kako seta, koja ne dolikuje hrabrome, poče lagano obuzimati glave; ali je ćutao: hteo je dati svačemu vremena da se naviknu i na setu koju ostavi opraštanje s drugovima. Međutim, u tišini se spremao da ih odjedanput i iznenada sve razbudi, podviknuvši kozački, te da se nanovo i s većom snagom nego ranije vrati hrabrost svakome u dušu

zašto je podobno samo jedino slovensko pleme, veliko, moćno pleme, prema ostalim plemenima kao more prema sitnim rekama: kad je vreme burno, ono se celo pretvara u bučanje i grmljavu, uzavri i diže vale, kakve ne mogu podići nejake reke; a kad nema vetra i kad je tiho, ono bistrije od svih reka razastre svoju nedoglednu staklastu površinu, večitu nasladu očima.

li je budućnost nepoznata i stoji pred čovekom kao jesenska magla kad se digne iz močvari; ludo leću po njoj naviše i naniže ptice lepećući krilima, a ne raspoznaju jedna drugu: golub ne vidi jastreba, jastreb ne vidi goluba, i nijedan ne zna koliko udaljeno leti od svoje pogibije...

Pogleda Andrija: pred njim stoji Taras! Zadrhta sav i najedanput poblede: tako đak, kad nepažljivo zajede svoga drugara, pa za to dobije od njega udarac lenjirom po čelu, bukne kao plamen, iskoči besan na skamije i juri za poplašenim drugom svojim, gotov da ga iskida na parčeta, i najedanput natrči na učitelja koji ulazi u školu: onog trenutka utiša se besna vatra i klone nemoćna ljutina.

Lagano klonu on na ruke kozacima koji ga prihvatiše, i linu potokom mlada krv, kao skupoceno vino koje su ponele iz podruma u staklenu sudu nepažljive sluge, pa pokliznule baš na ulasku i razbile skupocenu bocu; sve se vino proli po zemlji, i uhvati se za kosu domaćin, koji ga je čuvao za najbolju priliku u životu, da bi se, ako dadne bog te se u starim godinama sastane s drugom iz mladosti, setili zajedno pređašnjeg, drukčijeg vremena, kad se čovek drukčije i bolje veselio

Bože, pomozi! Da ste mi zdravo, sinovi moji: i ti, Ostape, i ti, Andrija! Daj, bože, da ste svakad srećni na megdanu! Da bijete nevernike, i Turke da bijete, i Tatariju da bijete; pa kad i Lesi počnu što raditi protiv vere naše, da i Lehe bijete.

Poznato je kakav je u ruskoj zemlji rat, kad se za veru zarati. Nema sile jače od vere. Ona je neoboriva i strašna, kao samotvorna stena usred burnog, večito promenljivog mora.

Znam, sad je nastao gadan običaj u zemlji našoj; misle samo kako će imati stogove žita, plastove sena, i tabune svojih konja, i kako će im ostati čitava u podrumima zapečaćena medovina; primaju, đavo će ih znati, nekakve poganičke običaje; gnušaju se svoga jezika; svoj sa svojim neće da govori; svoj svoga prodaje; kao što se prodaje bezdušna stvar na tržištu. Milost tuđega kralja, pa još ne kralja nego odvratna milost poljskoga magnata, koji ih svojom žutom čizmom bije

Otac voli svoje dete, mati voli svoje dete, dete voli oca i majku; ama to nije drugarstvo, braćo: i zver voli svoj porod! Ali oroditi se srodstvom po duši a ne po krvi, to može sam jedini čovek.