Nebeska dvorišta: Žive slike – ćirilica

На крају, нису Хрвати наша брига, него ми сами, а ми се не кајемо и не настојимо постати бољима. Не поштујемо оно што имамо, него стално тражимо нове изговоре и нове идоле у разним људима, преварантима ове или оне врсте, и предајемо се запарложености, нераду и љености. У томе је наше богоодступништво и, ако се за њега не покајемо, ни ово мало што је остало наше више то неће бити.

Гдје год ми поглед одлута, видим нешто познато што ме враћа у дјетињство. Ондје сам шутирао лопту, тамо сам ђеду носио храну, тамо је мајку и мене скоро убио подивљали коњ. Горе, мало даље, сједио сам с чобанима, а тамо смо запалили смреку, па се замало није запалила читава шума. А мириси и укуси? Укус домаћег хљеба, мирис покошене траве и, не знам откуд и зашто, мирис бакиног сандука. Када би и нестало све, нико никада не би могао ишчупати из мене те мирисе и укусе. Ваљда је то завичај.

У овом је свијету понекад оно што је истинито уједно и најмање вјероватно, јер људи најчешће ствари посматрају споља. Гледају одијело, кожу, пазе на ријечи и покрете, а нико се не загледа тамо гдје се ствари збиља догађају, у самог човјека.

Нека буде увијек покрет, динамика, никада рутина.

У овом је свијету понекад оно што је истинито уједно и најмање вјероватно, јер људи најчешће ствари посматрају споља.

Одрицање је заправо потврђивање да одлазиш од некога или од нечега да би сачувао оно добро у себи и да би другога или друго сачувао од себе.

Нажалост, баш тих дана стање на свим странама могло се описати једном рјечју – безидејност. Безидејност сам осјећао и у вези са демонстрацијама које су већ предуго трајале. Жар који их је покретао наизмјенично се гасио и палио, воља и енергија су падале и уздизале се, недостајала је јака идеја која би понијела мноштво и усмјерила га ка јасном циљу. Дио нас који смо протестовали желио је демократију, али већина људи у рушењу постојећег режима тражила је шансу за повратак, повратак у нешто за шта никако није било јасно шта је то заправо. Нисам имао ништа против повратка, али вјеровао сам да наше кретање, животно кретање, не смије бити циклично, већ треба бити линеарно или, прецизније, спирално. Теологија на којој сам темељио своја размишљања говорила је управо то, да се, упркос осцилацијама, непрестано крећемо ка напријед или ка горе. А ми смо се у свим овим стварима само вртјели укруг, као кад мачка или пас покушавају да ухвати себе за реп.

Али у рату имаш избор, и у рату, као и у миру, можеш бити добар или лош. Штавише, рат појачава те крајности у човјеку.

– Видиш – говорио ми је – моја је сестра била паметна и лијепа, а то ти је у малим срединама увијек предуслов за несрећу. Ти си сада дошао у велики град, и овдје, ако си паметан, или ако макар ниси глуп, можеш успјети.

Једноставно, такав је био Томо. Плав и широких рамена, задивљујуће памети, због које би у некој срећној земљи био цијењен и поштован, а овде код нас као да је било нормално што се све са њим баш овако завршило. А ништа у томе није нормално.