Beležnice

Svakog dana nestane neka životinjska i biljna vrsta, neki jezik, neki zanat. Bogataši su iz dana u dan sve bogatiji, a siromasi sve siromašniji. Svakoga dana jedna manjina zna više i jedna manjina zna manje. Neznanje se širi zastrašujućom brzinom. Imamo ogroman problem sa raspodelom bogatstva. Eksploatacija resursa dostigla je dijabolične razmere. Multinacionalne kompanije vladaju svetom. Ne znam da li nam senke ili slike zaklanjaju stvarnost. Možemo o tome raspredati do sudnjega dana, ali nema sumnje da smo izgubili sposobnost da kritički analiziramo ono što se u svetu zbiva. Zato deluje kao da smo zatočeni u Platonovoj pećini. Zanemarili smo našu dužnost da razmišljamo, da delamo. Pretvorili smo se u nekakva inertna bića lišena sposobnosti negodovanja, nemirenja i pobune, osobina koje su nas tokom mnogih godina krasile. Stižemo na kraj jedne civilizacije

novinari su se uglavnom interesovali zbog čega sam se odlučio da pišem na „beskrajnoj stranici interneta“. Da li to znači, pravo govoreći, da smo ovde na blogu svi slični? Da li je ovo najbolji način da izrazimo svoju građansku moć? Da li smo bliskiji kada pišemo na internetu? Nemam odgovore, samo beležim pitanja.

Šta god da čovek želi, okolnosti mu sudbinu kroje

U dvanaestom članu Povelje o ljudskim pravima stoji: „Niko ne sme biti izložen proizvoljnom mešanju u privatni život, porodicu, stan ili prepisku, niti napadima na čast i ugled.“ I još: „Svako ima pravo na zaštitu zakona protiv ovakvog mešanja ili napada.“ Tako je tamo zapisano. Ta povelja sadrži, pored ostalih, i potpis predstavnika Sjedinjenih Država, sledstveno tome, Sjedinjene Američke Države preuzimaju obavezu da poštuju i da ispune navode sadržane u toj povelji.

Mi smo naše pamćenje, jer bez pamćenja ne bismo znali ko smo.

Mi sami negujemo pogreške u sopstvenoj kući, ali se ponašamo kao da smo izumitelji čudotvornog leka koji je u stanju da isceli sve bolesti tela i duha svih stanovnika ove planete. Deset kapi demokratije, tri puta dnevno i bićeš srećan do kraja života. Ako ćemo pravo, jedini pravi smrtni greh je licemerje.

Sve će besmislenije biti pozivanje na demokratiju ukoliko uporno budemo insistirali na zabludi da je poistovećujemo jedino sa njenim kvantitativnim i mehaničkim ispoljavanjima, kao što su političke stranke, parlamenti i vlade, ne baveći se pritom njenom stvarnom suštinom, niti uglavnom iskrivljenom i zloupotrebljenom voljom građana koja im je omogućila da budu tamo gde jesu.

Mislite da preterujem? E, pa onda mi objasnite kako smo došli u situaciju da se mnogi roditelji plaše sopstvene dece, tih ljupkih pubertetlija, naših uzdanica, kod kojih jedno prosto „ne“ koje izgovore otac ili majka, umorni od nerazumnih zahteva, momentalno izaziva čitavu bujicu uvreda, pogrda i agresije. Fizičke, da ne bude nikakve sumnje. Mnogi roditelji pod sopstvenim krovom čuvaju svoje najveće neprijatelje: svoju rođenu decu

Smatram da se savet nekome da ne gubi nadu ne razlikuje bitno od preporuke da bude strpljiv. Vrlo često čujemo od nedavno izabranih političara da je nestrpljenje kontrarevolucionarno. Možda i jeste tako, možda, ali sklon sam da pomislim da su, naprotiv, mnoge revolucije propale zbog preteranog strpljenja. Naravno da nemam ništa protiv nade, ali mi je nestrpljenje draže. Krajnje je vreme da se pokaže nestrpljenje, kako bi nešto naučili oni koji bi radije da se mi hranimo nadom. Ili utopijama.

Alberto da Kosta i Silva, izvanredan pesnik i ambasador, koji je službovao u više zemalja, među kojima je i Portugalija, istoričar, stručnjak za afričke teme, pročitajte, vi koji ne znate, na primer, njegovo znamenito delo Motika i koplje: Afrika pre dolaska Portugalaca.