Leva strana druma

Žanrovski bi to moglo da se definiše kao neka vrsta „krtog realizma“ na tragu Bukovskog, Fantea, Mike Oklopa, Žike Pavlovića, Dragoslava Mihailovića… Ali realno, na knjigu je najviše uticala serija Mućke, koju je maestralno pisao legendarni Džon Saliven. Zato je humor u njoj presudan, jer bi inače bila još jedna u niz oporih priča o nesrećnim devedesetima i protraćenoj prvoj deceniji novog milenijuma. Sama „mozaična“ struktura preuzeta je iz čuvenog romana Irvina Velša Trejnspoting.

Čak i najgora sranja u životu moraju da se završe. Tad obično odahneš, zakucaš se u krevet, pustiš muziku, i dok buljiš u neku zamišljenu tačku na zidu, razmišljaš o tome šta ti je sve to trebalo.

Ta stvar u vezi s obrazovanjem možda bi imala nekog smisla u društvima gde su stvari postavljene na neke zdrave osnove i gde se koliko-toliko zna neki red. Ovako, u novovekovnoj Srbiji, visoko školstvo lagano postaje privilegija bogatih i uticajnih, fakulteti počinju da liče na nasledne monarhije gde su na diplome i radna mesta na univerzitetu pretplaćena isključivo profesorska deca i razmažena kopilad lokalnih političara i bogatuna. Ako čovek želi da sebe pronađe u jednom takvom sistemu, ako želi da uđe na tu duševnu deponiju i pliva kroz govna satirući sebe za komad papira na kome piše da je nešto „završio“, mora da sebi učini jednu gadnu stvar.

Mora da postane isti kao i oni

Poruka je više nego jasna. Samo srećni i uspešni ljudi kupuju najskuplji deterdžent. Ostala bagra kupuje onaj „običan“.

Život je lep… Naročito ponedeljkom ujutru, kad si nezaposlen i nemaš nikakve obaveze, kad si umotan u ćebe, kad ti matorci nisu kod kuće, kad te za sve zabole…

„Red je da se u to ime popije po jedna. Sinko, nek ti je sa sreću… Će ti treba. Još se niko nije usrećio u bračne vode. Tamo su ti sve budale i brodolomnici.“

S vremena na vreme, pizdeo sam zbog činjenice da orangutani sveže otpali sa nekog drveta u rodnoj im vukojebini dolaze pravo u moj komšiluk i tu podižu svoje raskošne kućerine opasane visokim betonskim zidovima.

Glave nam nisu došle američke bombe, ali će nas svakako ubiti pomodarstvo, džank fud i ignorisanje sopstvenog nasleđa, makar ono bilo od testa i preliveno špinovanim šećerom…

Ljudi uglavnom žive u zabludi da kafu treba piti odmah po ustajanju, na prazan stomak. Pogrešno. Kafa najbolje legne posle obilnog, kalorijama nabijenog doručka. I onda je ispijaš lagano, uz neku neobaveznu literaturu.

Sediš, pričaš, piješ, pušiš, pevaš, jedeš, psuješ, svađaš se, prodaješ pamet, hvališeš se, kukaš… Onda, kada gazda vikne fajront, u neke sitne sate odlaziš da bi se opet vratio… U tu istu kafanu, za taj isti sto, da piješ isto piće i pričaš iste priče.