Nulti kilometar

Dao mi je tri ključa za razumevanje koje će nas osloboditi patnje: prvi je da nikada nismo žrtve sveta kako mi to vidimo. Prepoznajući svoje strahove, postajemo svesni da oni izvrću istinitost našeg opažanja jer su samo varke. Mi smo, dakle, žrtve sopstvenih opažaja. Drugi ključ je da prestanemo da išta pretpostavljamo o nekoj situaciji. Dok čekamo da dobijemo prava objašnjenja, treba odagnati sva tumačenja koja se nameću u međuvremenu. Treći ključ je da ne sudimo ni o čemu što se dešava. Kada se oslobodimo kritike i prihvatimo drugoga u celini, veza između bića postaje neuništiva, zar ne?“

Primam drugoga kao najlepši poklon jer je u njemu moje ogledalo. On mi otkriva moju svest. Ono za šta verujemo da su razlike u odnosu na druge, zapravo su samo sličnosti i senoviti predeli u nama. Moji postupci i moje misli neposredno se odražavaju na drugome u kome se ogledam. Mogu da vidim sebe kakav jesam bez mogućnosti da se ikada lažem.“

Trenutna privlačnost funkcioniše isto tako. Ono što nas privlači kod drugoga jeste deo nas samih, ali u stanju zametka. Nešto što želimo da uvećamo, ali još uvek ne pronalazimo način kako, zar ne? Ono što ima odjek u meni jeste izraz onoga što bih voleo u dubini duše. Ljudi koje uvažavamo često su oni koji nam služe kao uzori u životu. Postajući svesni toga da je ono što nas privlači kod njih deo nas, stvaramo sliku o pravcu u kom treba da krenemo kako bismo ostvarili svoje ciljeve.“

Postoje tri vrste odnosa prema novim susretima. Bilo da osećamo duboku privlačnost, bilo trenutno odbijanje, bilo ravnodušnost. Prva dva odnosa obično su izraženija. Pojedinac koji nam izaziva odbojnost obraća se onome što nam je teško da prepoznamo u sebi. Zamislimo da ne podnosim osobe koje me gledaju s visine i koje znaju sve o svemu. Možda mi je teško da priznam da bih voleo da se namećem u razgovoru sa lakoćom sa kojom one to čine, ali nisam razrešio svoj kompleks niže vrednosti. Ili pak da ne trpim ljude bez stida. Zašto ne bih priznao sebi da me moja krutost drži u zatvoru? Voleo bih da mogu sebi da dozvolim više slobode, ali mi moje obrazovanje to zabranjuje.

Savršeno tačno! Nikada nisam uznemiren iz onih razloga iz kojih mislim da jesam. Shvatio sam da su spoljašnje okolnosti uticale na moja osećanja. Svet je bio uzrok mojih raspoloženja. Živeo sam samo reagujući na ono što me okružuje. Na primer, kada je vreme bilo lepo, osećao sam se dobro; kada je padala kiša, bio sam tužan. Kada mi se neko osmehivao, osećao sam se voljenim, ako bi neko pak bio uzdržan, osećao sam se napadnutim. Ako bi mi neki saradnik udelio kompliment, radost me je obuzimala i više sam ga cenio, a ako bi me kritikovao, ja sam ga napadao kada bih za to dobio priliku.“
To je ono što sam i ja primetila, pomislila sam.
„Onda sam se zapitao da li je pretpostavka od koje polazim pogrešna. Šta bi se dogodilo da je promenim posmatrajući spoljašnja dešavanja samo kao odblesak onoga što sam ja? Kada smo smireni i srećni, svet nam se čini blagonaklonim, sve nam ide od ruke, sreća je na našoj strani. I obratno, kada se držimo svojih strahova, svet nam se čini sumornim, a ljudi nasilnim. Imamo osećaj da se sve urotilo protiv nas, zar ne?

„Da bi se ponovo uspostavio sklad među bićima, dovoljno je prihvatiti drugoga kao poklon, jer nam on, budući naše ogledalo, otvara vrata razumevanja.“

Ti nisi žrtva sveta onako kako ti to vidiš… Prestani sve da tumačiš… i ne sudi o onome što se dešava… Osetićeš mir koji leži u tebi iza uzbuđenja izazvanog tvojim patnjama, zar ne?“

Koja ti i koji ja ćemo imati odvažnosti da u drugome vidimo sve suprotno od opasnosti.
Patrik Bruel

„To je vežba koja se odvija u svakom trenutku. Kada uhvatiš sebe da kritikuješ, zameni tu misao nekom blagonaklonom. Kada osetiš nasilnost sagovornika prema sebi, pronađi uzrok njegove muke i uteši ga šaljući mu misli ispunjene ljubavlju umesto što napadaš. U našoj najdubljoj prirodi je da volimo jedni druge, zar ne?“

Oslobodio sam se potrebe da nalazim opravdanja kada sam prestao da sudim svemu što se odvijalo. Provodio sam vreme prosuđujući o svemu što se dešava: ovo je dobro, ono je loše. Sudio sam i o drugima, o njihovim vrlinama, njihovim manama. Imao sam kritički pogled na sve što mi je smetalo ili što me je osujećivalo, zar ne? Da bih pronašao blagostanje, bilo je neophodno da posmatram svet blagonaklono, oslobađajući se osuđivanja. Tako odustajemo od potrebe da budemo u pravu.“