Rodžer Zelazni

Ali spavanje je bilo tako divno, ja tako umoran.

Ambere, Ambere, Ambere… Pamtim te. Nikad te više neću zaboraviti. Pretpostavljam da, u dubini duše, nikad i nisam, za sve one vekove svoga lutanja Zemljom u Senkama, jer često su me noću, u snovima, progonile slike zelenih i zlatnih kula i tvojih prostranih lučnih terasa. Sećam se širokih šetališta i cvetnih tremova, crvenih i zlatnih. Sećam se tvog miomirisnog vazduha, i hramova, palata i skrivenih vrtova koje čuvaš, čuvao si, čuvaćeš zauvek u sebi. Ambere, besmrtni grade po kom je svaki drugi grad uobličen, ne mogu te zaboraviti, čak ni sada, niti zaboraviti onaj dan na rebmanskom Nacrtu kada sam se setio tebe unutar odraza tvojih zidova, odmoran posle jela nakon gladovanja i Muarine ljubavi, ali ništa se nije moglo porediti sa zadovoljstvom i ljubavlju sećanja na tebe; i čak i sada, dok stojim i gledam u Dvore Haosa, i pričam ovu priču jedinom koji je prisutan da je čuje i možda ponovi, da ne bi umrla sa mnom tamo unutra; čak i sada, sećam te se s ljubavlju, grade kojim sam bio rođen da vladam…

Nemirno spava krunisana glava.

Žena za stolom na sebi je imala plavozelenu haljinu širokog V-izreza, kosa joj je bila duga, sa dugačkim šiškama, boje negde između oblaka u zalazak sunca i spoljašnjeg ruba plamena sveće u inače mračnoj prostoriji, i prirodna – nekako sam to znao; oči iza naočara – kako mi se činilo, bespotrebnih – bile su plave poput jezera Iri u vedro letnje popodne u tri, a boja stisnutog osmeha slagala joj se s kosom.

„Silazite s uma ili se penjete?“, upita on.

Upravo sam primetio da sam morbidan, pijan i ogorčen. Ne treba mi to u životu.

„Podsetio si me na onaj stih iz Svete knjige: Arhanđel Korvin hodiće pred olujom, s munjom na prsima svojim… Da se ne zoveš slučajno Korvin?“