Silvija Dej

„Ne shvataš me ozbiljno.”

„Gledaš na to na pogrešan način.” Stisak mu se pojačao. „Ti si slomljena. Ja sam slomljen. Ne odbacujmo parčiće. Sklapajmo ih zajedno dok ne stvore nešto novo.”

ti vrtiš filmove u glavi. Fokusiraj se na ono što je ovde i sada.”

Zašto bih uzeo ono što je na raspolaganju umesto onoga što želim?”

Voleli su uspomene koje su stvorili na tom mestu”, ispravio me je. „Uspomene koje su stvorili sa ljudima koje vole. Dok god imaju te ljude, to mesto je samo mesto.”

mu je isijavalo vrelinu, obećavajuću toplinu posle dugih meseci hladnoće.

Neke stvari uspeju samo kad ih pustiš da budu onakve kakve jesu.

Kud god da si odlutala, želim i ja da budem tam

tražim ono što sam imao. Previše sam zauzet željom za onim što trenutno imam ispred sebe.”

Tuga je nešto što normalni ljudi proživljavaju kroz spektar emocija. Za mene, to je pukotina koja se širi u provaliju koja me proguta celu i iz koje danima ne mogu da se iščupam.

„Tako sam umorna

Bol je kao razbijeno ogledalo, kad se razbije na sredini, pukotine se šire svuda.