Tija Vilijams

„Bila sam dete!“

„Da, zadrto, uobraženo dete s vulkanskim osećanjima.

Evin pravi dar bio je njena sposobnost da odgurne od sebe uvrnute gluposti i gura dalje kroz život.

setim se da nisam usamljena. Sama sam. Kad sam komirana od pisanja i majčinskih dužnosti, kada me boli previše da bih kuvala, govorila ili se osmehivala, sklupčam se s tim ’sama’ kao s nekim predmetom što mi pruža utehu. ’Sama’ ne mari što zimi ne brijem noge. ’Samu’ nikada ne razočaram.“ Eva uzdahnu. „To je najbolja veza u kojoj sam ikada bila.“

Lizet se uvek vraćala kući baš kada se Dženeviv budila za školu. Mama joj je bila isključivo noćna životinja. Bilo je to kao da su im ličnosti odveć prerasle da bi postojale u isto vreme – te je majka prisvojila noć, a ćerka je dobila dan.

Kada je Atikus Sajdman čitavom odeljenju poslao poruku s nekim odvratnim prizorom iz šeste knjige Prokletih, Odri je morala da učestvuje, dok joj se duša sve vreme stidela.

Ako dovoljno pomno slušaš, možeš da vidiš šta nekome treba od tebe. A ako mu daš ono što mu treba, stekao si doživotnog prijatelja.

Ti si normalna osoba koja reaguje na nenormalne okolnosti.

„Niko neće doći da te spase. Moraš sam to da uradiš.“

Sve će ih održati u životu pukom snagom volje.

„U svakom slučaju. Ona deca tamo unutra? Ne bih voleo da ih zatvore kao mene. Što više puta odeš, teže ti je da govoriš sebi kako ti tamo nije mesto. Zatvor je škola svega što nismo naučili.“ On zastade. „Verovatno ću se vratiti i treći put.“