Svetlana Aleksijevič

U ratu si pola čovek, pola zver. To je tako. Na drugi način ne bi preživeo..

Ničeg nema lepšeg, verujte mi,

a svega je bilo, i u životu ima,

do izbaviti druga od smrti

i izneti ga iz vatre i dima

Sigurno da su nas česti ratovi i revolucije odučili od držanja veze s prošlošću, od brižljivog tkanja paučine svoga roda. Od osvrtanja daleko unazad. Od ponosa. Žurili smo da zaboravimo, da brišemo tragove, jer su sakupljena svedočanstva mogla postati dokaz krivice, često su koštala života.

Nisu sve umele da se potčinjavaju vojnoj disciplini, ženska priroda se protivi vojnom poretku

Vrlo brzo, već za vreme prvih susreta, primetila sam: o čemu god da su žene govorile, čak i o smrti, uvek su se sećale (da!) lepote, ona je bila neuništiv deo njihovog postojanja

Ljubav je jedini lični događaj čoveka u ratu. Sve ostalo je zajedničko – čak i smrt.

Kad pročitaš novine, fašisti su sve plemenitiji, a crveni vojnici sve strašniji.“

Ako nije bilo, biće.

Nije bilo dovoljno krvi. Ti ležeš na jedan sto, ranjenik na drugi. I direktna transfuzija... Treba četiristo grama... ustaneš, daju ti kakao i parče belog hleba. Malo se potkrepiš i ideš da radiš. Jedanput sam popila kakao, pojela taj komad hleba i ustala da pođem, a sve mi se mutilo pred očima. Noćima nismo spavali..

Stalno sam maštala da se osvetim, da poginem i da o meni bude napisana knjiga. Da ostane moje ime. O tome sam maštala. Bila sam spremna sve da dam za svoju Domovinu