K. Dž. Doerti

„Kartere, ubijalo me je to što nisam smela da kažem tebi. Ti si bio jedini kome sam želela da se poverim. Ali...“

„Ali mi nisi verovala.“

morala sam da ostanem živa, da bih ubila Gejba.

Nisi ti luda. Svet je poludeo.

Kad se zagledala u te dobro poznate preduboke oči, Eli oseti kako joj se srce steže. Do tog trenutka nije shvatala koliko joj nedostaje njegov spokojan zdrav razum. Njegovo razumevanje. To što ume da je umiri kada sama gubi glavu.

A Karter i Silven... oni su sinoć stavili život na kocku da je spasu. A ona ih je sada napuštala.

Žudela je da vidi Karterovo lice. Da mu čuje glas. Želela je da se sretne s njim u hodniku i kaže mu: „Ćao!“ Sasvim nemarno. Zato što se viđaju svaki dan, i što njihov susret ne znači ništa posebno. Zato što će se opet videti za koji minut.

„Ćao i tebi“, zamišljala ga je kako joj odgovara. A zbog toga se, ko zna zašto, osećala još gore.

Iznad svega, želela je Kartera. Poželela je da otrči preko krova do njegove sobe. Da mu sve ispriča. Da joj on pomogne da sve raščlani i da se smiri. Da je on tu, ona bi znala šta da radi.

Ali on nije bio tu. Bila je sasvim sama.

„Hoćeš li da prekršimo Pravila?“

Iako su od tada prošle već dve nedelje, još uvek je bila jednako oduševljena zbog toga što se Karter vratio. Što ga svakog jutra vidi za stolom na doručku. Što joj dolazi na prozor sobe posle povečerja, i stoji na ispustu smešeći se očima tamnim kao noć.

Nije želela da se ikada više razdvoji od njega.

Na kraju krajeva, ljudi su i ranije menjali svet.

Zašto ne bismo i mi?