Radoš Kosović

Pokušala je ponovo, govorila je o hotelu, hotelu Hauger, koji jedva opstaje, koliko će to biti dobro za nas, za hotel i za porodicu. Ali tada sam je prekinula, i nisam stala, sve je pokuljalo iz mene, kao da nisam završila s povraćanjem. Reka, kazala sam, ljudi ovde dolaze da vide reku, da vide dugu koja je uvek tu, da pecaju lososa, da gledaju prolećno topljenje snega. A rečne ribe, šta će one, i šta je s vodom koja se uliva u fjord, biće ledena, da li ti je jasno, i vodenkos, šta će biti s vodenkosom ako nema vode, gde će se gnezditi, kamenje koje iskopavate prekriva sve, ogromno kamenje. Pre je sve bilo zeleno, sada je krš, sve životinje i biljke ovde žive od reke, od Brejua, a vi mislite da tek tako možete da je preuzmete i radite šta hoćete, pa to je reka, to je priroda, to su ptice, insekti, biljke, a sada će ostati samo krš i cevi i tuneli, kamen i čelik, kamen i čelik.

„Sve nestaje“, rekla sam. „Sve što volimo nestaje. I ti si kriva.“ Glas je počeo da mi posustaje, pognula sam glavu, nisam mogla da gledam mamu. „Uništićeš sve.“

Samo unazad gledah. To svu radost uguši;

Ali onda mi uteha zapeva u duši:

Unapred gledaj, ne unazad! Nek živi nada:

Što želiš, pod ovim suncem naći ćeš nekada.

Gde vrelo života teče, tamo me put šalje.

Gde drvo života cveta, cvetaće i dalje.

Unapred gledaj, ne unazad! Nek živi nada:

Što želiš, pod ovim suncem naći ćeš nekada.

Stajala sam pred ogledalom, u podignutom vunenom džemperu boje zelene jabuke, držala sam ga, ruke su mi činile dva oštra ugla u odrazu, poput krila, i iznenada sam shvatila da sam trudna, i obuzela me je takva lakoća, ruke mi jesu bile krila, mogla sam da poletim, samo nisam znala da li smem.

„A čija je?“

„Ne znam… valjda pripada onima koji poseduju zemljište iznad.“

„Ali kako voda može da pripada nekome?“

„Ne razumem.“

„Kako čoveku može da pripada nešto što teče?“

Požurio sam da otvorim limenku. Davno nisam čuo lepši zvuk. Uzdah gazirane tečnosti kad sam pritisnuo aluminijumski čep.

„Sok“, rekla je Lu. „Sok!“

„Sačekaj“, kazao sam.

Sipao sam deo soli. Zašuštala je u dodiru s penušavim sokom.

Rukom sam joj podupro glavu i prineo sam joj limenku usnama.

Progutala je.

Pila je. Veliki gutljaji.

Najzad je pila. Moje dete je pilo.

Požurio sam da otvorim limenku. Davno nisam čuo lepši zvuk. Uzdah gazirane tečnosti kad sam pritisnuo aluminijumski čep.

„Sok“, rekla je Lu. „Sok!“

„Sačekaj“, kazao sam.

Sipao sam deo soli. Zašuštala je u dodiru s penušavim sokom.

Rukom sam joj podupro glavu i prineo sam joj limenku usnama.

Progutala je.

Pila je. Veliki gutljaji.

Najzad je pila. Moje dete je pilo.

Ne naglo i silovito, već lagano, godine su prošle dok nismo razmenili više od pogleda, dok nismo svojski progovorili, dok se nismo uhvatili za ruke hodajući pošljunčanim putem kroz selo, a onda seli na kraj mola, skriveni od svih, i oprezno se poljubili prvi put, kad sam pustila tvoje ruke da bih te dotakla drugde, ispod tvog džempera i potkošulje koji su mirisali na muškarca, po glatkoj koži tvojih leđa, kad smo se priljubili jedno uz drugo sa svom strašću s kojom još nismo znali šta ćemo, nakon čega smo ponovo hodali putem i govorili, govorili, govorili, o svemu, a posebno o tome da nema nikog drugog s kim možemo govoriti tako.

„Kaže se dom je tamo gde ti je srce. Ali to je kliše i pritom je netačno. Srce je u grudima.“

Moji otac i majka, toliko su tradicionalni da me to boli, da me saseca, dok njih upravo to drži na nogama, rekao bih, jer ta pravila poznaju, tu igru znaju, znaju šta je dopušteno a šta zabranjeno, i taman posla da se mrdnu s table.

„Žao mi ih je“, kazao je jednom. „A ujedno se i ljutim na njih.“

„Nemoj.“

„A da li bi pomoglo kada bih im se smejao?“

„Ne znam.“

„Bolje bi mi bilo da se smejem. Možda je upravo smeh rešenje, šta misliš, ako naučim da im se smejem, možda neću postati kao oni? Možda ću biti drugačiji?“

„Već si drugačiji.“

„Jesi li sigurna?“

„Bio si drugačiji od trena kad sam te prvi put videla.“

„Ili si me ti učinila drugačijim?“

„…Mislim da treba da se učimo smehu.“

Možda je upravo njegov smeh još u meni. Ne mogu da ga izbrišem, njiše se u meni, s talasima.

Hteo je manje od naših očeva, nikada nije rizikovao, jer zapravo je bio isti kao i svi drugi mladi muškarci tog doba, koji su hodali svetom na mekim đonovima, s čupavom bradom i nežnim osmehom, govoreći da će sve biti drugačije ali ne verujući u to zaista.